Usuđujemo li se da sanjamo budućnost bez prirodnih reka? | WWF

Usuđujemo li se da sanjamo budućnost bez prirodnih reka?



Posted on 22 May 2019
Zalazak nad Dunavom u Bugarskoj.
© WWF / Michel Gunther
Beograd, 22. maj 2019. godine – Gotovo svakodnevno, poslednjih nekoliko nedelja izloženi smo distopijskim slikama Zemlje u bliskoj budućnosti, od globalnog zagrevanja i klimatske krize, preko nikad bržeg gubitka svetskih biljnih i životinjskih vrsta, do gušenja u milionima tona plastike koja svake godine završi u morima i okeanima. No, u moru vesti kojima smo preplavljeni, zaboravili smo na reke, iste one koje uništavamo pod izgovorom održivog razvoja. Stoga ovogodišnji Međunarodni dan biološke raznovrsnosti posvećujemo rekama i njihovoj važnosti za ljude i prirodu.

I dok mnogi od nas u regulaciji reka ne više ništa sporno, većina nas ne zna kako izgleda prirodna reka. U strahu od polava i zagovarajući privredni i tehnološki razvoj, kroz iskorišćavanje hidropotencijala naših reka i njihovo obuzdavanje, pretvorili smo ih u docilne, dosadne i mrtve tokove koji nam u poslednje vreme sve češće prete izlivanjem iz zemljanih i peščaih nasipa, pobijajući tako sva obećanja o sprečavanju poplava i povećanju sigurnosti ljudi i imovine.

„Reke su krvotok naše planete koji je povezan s tlom, podzemnim vodama i atmosferom, od presudne važnosti za zdravlje ljudi i prirode, te život na Zemlji“, ističe Irma Popović Dujmović iz WWF Adria.

Najnovije istraživanje, objavljeno u prestižnom časopisu Nature, potvrđuje da danas u svetu svega 37% velikih reka još uvek slobodno teče, što znači da je samo mali broj reka gotovo neizmenjen ljudskim delovanjem, te zadržava svoj prirodni tok. „Svojim delovanjem, nekontrolisanim razvojem industrije i poljoprivrede, razvojem infrastrukture te nejasnim i neplanskim iskorišćavanjem prirodnih resursa, uspeli smo ugroziti zdravlje naših reka, koje će pod pritiskom klimatskih promena dodatno nastaviti propadati“, dodaje Popović Dujmović. Ipak, uprkos ovim zabrinjavajućim podacima, zemlje Zapadnog Balkana, utočište su nekim od poslednjih evropskih reka slobodnog toka. Zašto je to važno i što to znači za nas?

Naše preostale prirodne i gotovo prirodne reke podupiru iznimno bogatu biološku raznovrsnost, kako u vodi tako i van nje, osiguravajući izvore hrane od kojih zavise mnogi ljudi. One pronose sediment koji je ključan za stabilizaciju obala te je izvor hranjivih stvari u morima i okeanima. Na kraju, zdrave reke ublažavaju uticaj ekstremnih poplava i suša, sprečavaju gubitak obradivih površina i imovine, stabilišu mikroklimatske uslove, prečišćavaju vodu i vazduh, te su ključne za naše zdravlje.

Uprkos brojnim koristima koje imamo od njih, dopuštamo kanalisanje, ograđivanje, presecanje i preusmeravanje preostalih slobodnih reka na više od 2.500 planiranih malih hidroelektrana u regionu, a zatim i na bankovne račune privatnih investitora. Situaciju dodatno pogoršava činjenica da privatni investitori, zbog postojanja sisema državnih podsticaja za obnovljive izvore energije, uzimaju novac za uništavanje reka iz naših džepova.

 „Brane i hidroelektrane su glavni uzrok propadanja reka. U većini slučajeva, građene su neplanski i bez uzimanja u obzir kumulativnih uticaja na reke, menjajući njihov prirodni tok i onemogućavajući uzvodnu i nizvodnu povezanost, te povezanost s poplavnim ravnicama koje su bitne za mnoge vrste riba“, zaključuje Popović Dujmović. „Svedočimo brojnim kršenjima zakonskih propisa, obmanjivanju lokalnih zajednica te ugrožavanju ljudskih prava od strane pojedinaca i firmi koje u rekama vide samo izvor zarade.“

Još uvek nije kasno, sada imamo priliku postaviti se i zaustaviti bogaćenje privilegovanih pojedinaca na uštrb nas i naših reka. Podržite brojne lokalne inicijative i pozovite donosioce odluka da ukidanjem državnih posticaja u zemljama regiona i jačanjem sistema zaštite prirode da zaustave bezumno uništavanje naših reka kako ne bismo bez njih ostali.
Zalazak nad Dunavom u Bugarskoj.
© WWF / Michel Gunther Enlarge