Ekološki otisak | WWF


 
	© Alffoto

Ekološki otisak

Tokom više od 40 godina potražnja čovečanstva za prirodnim resursima prešla je granice onoga što naša planeta može da obnovi. Bio bi nam potreban kapacitet obnavljanja za 1,6 Zemlju kako bismo mogli da osiguramo resurse i ekološke usluge koje trenutno upotrebljavamo.
To dugoročno nije moguće. Kratko je razdoblje tokom kojeg ćemo moći da sečemo stabla brže nego što ona mogu da rastu, da lovimo više ribe nego što okeani mogu proizvesti, da ispuštamo više ugljen-dioksida u atmosferu nego što šume i okeani mogu da upiju. Posledice tog „preterivanja” već su vidljive: gubitak staništa i vrsta, kao i nakupljanje ugljen-dioksida u atmosferi.

Ekološki otisak predstavlja zbir svih ekoloških usluga koje ljudi zahtevaju od određenog prostora. On podrazumeva biološki obradive površine (ili biokapacitet) potrebne za useve, pašnjake, naseljena područja, ribarska i šumska područja. Ovde se takođe podrazumeva površina šume koja je potrebna kako bi se apsorbovala emisija ugljen-dioksida koji okean nije apsorbovao. Glavni krivac za ovaj rastući ekološki otisak u poslednjih pedeset godina je ugljenik nastao usled sagorevanja fosilnih goriva, a njegov udeo i dalje raste.

I biokapacitet i ekološki otisak izraženi su zajedničkom jedinicom koja se naziva globalni hektar (gha). Ukupan biokapacitet Zemlje 2012. godine iznosio je 12,2 milijarde gha (odnosno 1,7 gha po osobi), dok je ekološki otisak čovečanstva iznosio 20,1 milijardu gha (odnosno 2,8 gha po osobi). Ekološki otisak je neravnomerno raspoređen, tako što građani imućnijih zemalja vrše neproporcionalan pritisak na prirodu jer upotrebljavaju Zemljine resurse više nego što im je potrebno. Na drugoj strani skale nalaze se neke od najsiromašnijih zemalja sveta koje jedva da imaju dovoljno za osnovne potrebe.

Za više informacija: Global Footprint Network